ДАН МАТЕРЊЕГ ЈЕЗИКА

Генерална скупштина УНЕСКО-а прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали због тога што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Чланице Организације уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско-а) данас, 21. фебруара, обиљежавају Међународни дан матерњег језика, у циљу промовисања језичке културе и разноврсности, као и мултилингвизма, са идејом о очувању националног идентитета, а која се највише заснива на развијању матерњег језика и културе.

Ми ове године, 2018. обиљежавамо 150 година од рођења једног од највећих српских пјесника  Алексе Шантића, рођеног 1868. године у Мостару гдје је провео читави свој живот. У циљу развијања националне свијести, Шантић оснива  Српско пјевачко друштво „Гусле“ и покреће књижевни часопис „Зора“. У његовој поезији најјаче се истиче осјећање „жарке љубави према своме народу“, затим понос на јуначку прошлост, као и протест против мучне садашњости, али и вјера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и побједу представљену  васкрслом прошлошћу. Најпознатије његове пјесме су: „Остајте овдје“, „Претпразничко вече“, „Што те нема?“, „Вече на шкољу“,„О,класје моје“,„Емина“, „Моја отаџбина“,„Ми знамо судбу“,„Ковач“ и многе друге.

Вук Стефановић Караџић, просвјетитељ који је заједно са Доситејем Обрадовићем поставио најважније темеље модерне српске културе, истиче да је матерњи језик најдрагоцјеније благо једног народа.Обим и смисао цјелокупног свог рада Вук Караџић је језгровито и јасно објаснио ријечима: „Код свакога су народа најсветије ове три ствари: закон, језик и обичаји; тим се народи један с другим рођакају и један од другог разликују.“ Године 1816, у првом издању Српског рјечника, Вук још јасније одређује улогу народног језика: „Он нам је једино средство којим лакше, извјесније и скорије ка нашем општем просветљењу и усавршењу можемо доћи.“

Дакле, још један велики јубилеј обиљежавамо у овој 2018. години. Тачно прије 200 година, односно 1818. Вук Стефановић Караџић у Бечу издаје први „Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма“ који садржи око 27000 ријечи. Вук је све те ријечи  чуо у народном говору. Грађу за „Рјечник“ почео је да скупља три године раније на наговор словеначког слависте и лингвисте Јернеја Копитара. „Рјечник“ је био један од најважнијих корака у борби за језик јер је постављао за основу књижевног језика чисти народни језик. У „Рјечнику“ су први пут испоштоване гласовне промјене, а прикључена му је и „Граматика српскога језика“ коју је касније на њемачки језик превео Јакоб Грим. Издаје и богат „Предговор српском Рјечнику“ указујући на потребу да Срби напокон могу да пишу по правилима, а не како коме падне на памет.

Ријечи у Рјечнику су акцентоване по нормама које су и данас у употреби. Из старе азбуке преузео је 24 слова, а уводи шест нових: Ј, Љ, Њ, Ђ, Ћ и Џ. У овом издању „Рјечника“ нема слова Х. Вук је био за то да се оно избаци из азбуке јер је тврдио да се тај глас и не појављује у српском језику па је писао аљина, ајдук. Примијенио је Аделунгово правило: „Пиши као што говориш, читај као што је написано“.

Ријечи у Рјечнику на латински и њемачки језик је превео Јернеј Копитар.